Autor Duško Bogdanović

Puneći tekstovima treći nastavak knjige Senke sećanja, pre godinu dana sam napisao i onaj koji se odnosio na stanovnike vašingtonske Bele kuće.

Televizija! Društveni fenomen bez presedana pre pedesetak godina. Jugoslovenska - tada jedna jedina - sa osam republičko-pokrajinskih centara. Svi (je) gledaju. Alternative nema.

Uživao sam u takmičenjima na izvanredno organizovanim Zimskim olimpijskim igrama u Italiji. Sportisti su nanovo pomerali granice ljudskih mogućnosti. Ima li kraja?

Momčilo Bajagać je u stihu svoje pesme tvrdio kako "godine prolaze nervoznim korakom".

Kasno proleće 2000. proticalo je znaku kulminacije represije diktatorskog režima Slobodana Miloševića nad nezavisnim i profesionalnim medijima u tadašnjoj Jugoslaviji.

Televizijski intervjui tipa "jedan-na-jedan" je, verovatno, najpotcenjeniji format. Retko koja stanica ga nema u svojoj programskoj ponudi.

Prošle zime sam odgledao, i potom komentarisao serijal "Adolf Hitler - razotkrivanje diktatora".

Sport klub. Više od jedne decenije bio je ultimativno najbolji specijalizovani sportski televizijski brend u Regionu. Možda i u vasceloj Evropi.

Od kada sam u novinarstvu - to je bezobrazno mnogo decenija - postoje figure koje žurnalisti, iz generacije u generaciju, žestoko rabe. Bez obzira što iste podsećaju na izlizane blokeje na đonovima ishabanih cokula.

Relativno rano, sa 12 godina, uključio sam se u pionirski sastav Fudbalskog kluba Vojvodina.